Избори су завршени, коначни резултати проглашени, а нова парламентарна већина добила је јасан бројчани оквир. Ипак, изборна побједа сама по себи не значи и тренутно преузимање власти. Србија се сада налази пред једним од најважнијих испита свог институционалног система – да ли ће политичка промјена бити спроведена кроз стабилне и предвидиве процедуре или ће период између старе и нове власти постати простор за нове сукобе и неизвјесност?
Сваки избори требало би да имају јасан политички и институционални завршетак: грађани гласају, резултати се утврђују, парламент конституише, а нова влада преузима одговорност за управљање државом. Међутим, између изборног резултата и стварног преузимања власти постоји период који може бити много осјетљивији него што се на први поглед чини.
Управо у том простору Србија се налази након ванредних парламентарних избора одржаних 25. октобра 2026. године.
Републичка изборна комисија прогласила је коначне резултате 5. новембра. Студентска листа освојила је 140 од 250 посланичких мандата, док је листа окупљена око Српске напредне странке добила 103 мандата. Преосталих седам мјеста припало је представницима националних мањина.
Резултат је, дакле, утврђен. Али тиме поступак није завршен. Слиједи додјела мандата, конституисање Народне скупштине, избор њеног руководства и формирање нове владе. До тада, досадашња влада наставља да обавља послове у техничком капацитету, у оквирима својих законских овлашћења.
То је формално уређен поступак. Питање је, међутим, колико политички систем може да поднесе продужену неизвјесност у тренутку када је изборни однос снага већ промијењен.
Изборни закон: промјене које нису отклониле све слабости
Изборна реформа у Србији представљана је као корак ка испуњавању препорука међународних посматрача и унапређењу изборног процеса. Током 2026. године усвојене су измјене више закона који уређују изборе, финансирање политичких активности и спречавање корупције.
Међутим, питање није само шта је промијењено, већ и шта је остало нерјешено.
ЦРТА је у својој анализи изборног законодавства оцијенила да су измјене имале ограничен домет. Према процјени те организације, законским промјенама створена је основа за испуњавање осам од укупно 54 препоруке ОДИХР-а из претходних изборних циклуса, при чему се само једна од њих односила на приоритетну препоруку.
ЦРТА је посебно указала на проблем времена у којем се реформе спроводе. Када се важни изборни прописи мијењају у изборној години, политички актери, изборна администрација и грађани имају ограничен простор да се упознају са новим правилима и припреме за њихову примјену.
Такав приступ отвара питање стабилности изборног система. Закон не би требало да буде само скуп правила који се прилагођава пред сваке изборе, већ трајан оквир који обезбјеђује предвидивост, једнакост учесника и повјерење у резултате.
Међународни посматрачи ОДИХР-а су у прелиминарним налазима након избора 25. октобра навели да су припреме и велики дио изборног дана спроведени ефикасно. Истовремено су указали на дубоку политичку поларизацију, неравноправне услове кампање, предности владајуће странке у приступу државним ресурсима, притиске на бираче и кандидате, као и пристрасност медијског извјештавања у корист тадашње власти.
Посматрачи су, дакле, препознали одређене помаке, али и озбиљне проблеме који нису нестали усвајањем нових законских рјешења.
То је важна разлика: изборни закон може прописати процедуру, али не може сам по себи гарантовати да ће институције које ту процедуру спроводе поступати непристрасно и досљедно.
Изборна побједа није исто што и преузимање власти
Једна од најважнијих карактеристика парламентарног система јесте да се власт не преузима само на основу политичке побједе, него кроз законом утврђене институционалне кораке.
Након проглашења коначних резултата потребно је додијелити мандате, потврдити их на конститутивној сједници Народне скупштине и спровести поступак избора нове владе.
Према извјештају Асошијетед преса, изборна правила предвиђају да се конститутивна сједница парламента одржи у року од 30 дана, након што буду испуњени услови за додјелу и потврђивање мандата.
До избора нове владе, постојећа власт наставља да обавља своје функције у техничком капацитету. То не значи да је држава без власти, нити да су све институције престале да раде. Али значи да се политички легитимитет и институционална одговорност налазе у осјетљивој фази преноса.
Влада Србије је 6. новембра саопштила да очекује што скорије конституисање новог сазива парламента, након чега би услиједио избор нове владе. У саопштењу је наглашена потреба да се процес спроведе ефикасно, у складу са Уставом и законима, како би се очувао континуитет рада државних органа.
Та порука показује да и сама досадашња извршна власт препознаје значај брзог и уредног завршетка транзиције.
Ипак, између формалне процедуре и политичке стварности може настати простор за напетости. Побједници избора очекују да се изборна воља грађана што прије преточи у институционалну власт, док досадашњи носиоци функција до избора нових органа настављају да користе овлашћења која им закон оставља.
Проблем настаје ако се тај период претвори у надметање за контролу институција, умјесто у уређену примопредају одговорности.
Институције између старе политичке структуре и нове већине
Посебно осјетљиво питање јесте стање институција које су годинама функционисале у оквиру једне политичке структуре.
Промјена парламентарне већине не значи аутоматски да ће се истог дана промијенити руководства јавних предузећа, управа, регулаторних тијела, медијских установа и других институција. За сваку од тих промјена постоје посебни поступци, мандати и законска ограничења.
Због тога се у постизборном периоду отвара питање колико су институције способне да раде независно од дневне политике.
Асошијетед прес је послије избора извјештавао о оставкама, хапшењима, истрагама и промјенама у појединим дијеловима државног и јавног система. Међу темама које су добиле пажњу јавности налазе се истраге о сумњама на изборне неправилности, корупцију и поступање појединих службених лица.
Важно је нагласити да хапшења и покретање истрага сами по себи не представљају доказ кривице. О одговорности конкретних лица одлучују надлежни правосудни органи, на основу доказа и у складу са законом.
Ипак, број и обим постизборних поступака показују колико је важно да институције поступају професионално и без политичког притиска. Ако се истраге доживљавају као средство политичког обрачуна, повјерење у правосуђе може бити додатно нарушено. Ако се, с друге стране, сумње не испитују или се поступци селективно покрећу, повјерење такође трпи.
Нова власт зато неће бити пред изазовом само да промијени људе на одређеним функцијама. Мораће да покаже да институције могу да функционишу по правилима која важе за све, без обзира на то ко је на власти.
Вакуум власти није правно стање, већ политички ризик
Израз „вакуум власти“ често се користи у јавности, али је потребно прецизирати шта он значи у случају Србије.
Држава није остала без владе, парламента као институције или органа који обављају свакодневне послове. Постојећа влада наставља да ради у техничком капацитету, а изборни прописи одређују кораке ка конституисању новог парламента.
Међутим, политички вакуум може настати када стара власт више нема снажан политички мандат, а нова већина још није преузела институционалну одговорност. У таквим околностима јавља се неизвјесност око доношења важних одлука, кадровских промјена, дугорочних пројеката и односа између различитих дијелова државног система.
То је посебно осјетљиво у земљи у којој је политичка поларизација већ изражена.
Један од кључних ризика јесте да се институције нађу под притиском супротстављених политичких очекивања. Једни могу захтијевати брзе промјене, други инсистирати на задржавању постојећих процедура и кадровских рјешења, док запослени у јавном сектору могу остати у неизвјесности око будућег положаја и одговорности.
Управо зато је важно да се пренос власти не сведе на политичке изјаве, јавне притиске и међусобне оптужбе, већ да се спроведе кроз јасне, транспарентне и законите поступке.
Економија не воли дуготрајну неизвјесност
Политичка транзиција не остаје само у оквирима парламента и страначких односа. Њене посљедице могу се пренијети и на привреду.
Инвеститори, домаћи привредници и финансијске институције прате да ли држава има стабилне механизме одлучивања, предвидиву економску политику и функционалну администрацију. Неизвјесност око формирања владе може успорити одлуке о инвестицијама, јавним пројектима и економским мјерама, нарочито ако потраје или буде праћена институционалним сукобима.
То не значи да ће свака промјена власти довести до економских проблема. Напротив, мирна и правно уређена транзиција може ојачати повјерење у систем. Али продужена политичка конфронтација, оспоравање надлежности и непредвидивост одлука могу повећати ризике за пословно окружење.
Нова парламентарна већина зато ће морати да покаже не само политичку способност да формира владу, већ и спремност да обезбиједи континуитет основних државних функција. Одлуке о буџету, јавним финансијама, енергетици, инфраструктури и социјалној политици не могу чекати да се заврше сви политички обрачуни.
Најважнији тест тек слиједи
Србија је добила јасно утврђен изборни резултат и нову парламентарну већину. То је чињеница од које треба почети сваку анализу постизборног периода.
Али изборни резултат није крај демократског процеса. Он је почетак нове институционалне одговорности.
Изборна реформа из 2026. године није отклонила све слабости на које су указивали посматрачи. ОДИХР је и након октобарских избора указао на неравноправност услова кампање, притиске и проблеме повјерења у изборни процес. ЦРТА је упозорила да законске измјене нису биле довољне да ријеше све структурне недостатке.
Сада се поставља ново питање: могу ли институције које су спроводиле изборе и функционисале у оквиру досадашњег политичког система обезбиједити уредан пренос власти и једнако поступање према свим политичким актерима?
Одговор неће дати само изјаве политичара, већ конкретни потези у наредним седмицама: конституисање парламента, избор нове владе, поступање правосуђа, однос према независним тијелима и начин на који ће се управљати јавним ресурсима.
Највећа опасност није у томе што Србија пролази кроз промјену власти. Промјена власти је нормалан дио демократског поретка. Опасност би настала ако би политичка промјена надмашила способност институција да је спроведу по закону.
Јер држава не смије зависити од тога ко је тренутно политички јачи. Њена стабилност мора почивати на институцијама које раде и када се власт мијења.
Коментари
Хвала! Ваш коментар је послат и биће објављен након прегледа.