Колумна Мишљење

Да комшији цркне крава: Национални спорт у којем нико не побјеђује, али сви навијају

Нијемци имају Schadenfreude, Руси злорадство, а ми имамо комшијину краву. Завист није наш изум, али смо је, чини се, претворили у читаву народну филозофију. Зашто нам је понекад лакше да комшија изгуби него да ми нешто добијемо?

Завидни комшија посматра комшију и његову краву – илустрација
Кад је комшијина несрећа већа радост од сопственог успјеха. Фото: Илустрација генерисана вјештачком интелигенцијом

Постоје народи који се хвале својим изумима, културом, науком, спортским успјесима и великим дјелима. А постојимо и ми, који имамо једну изреку толико снажну да би могла да буде кандидат за незванични национални мото: „Само нек комшији цркне крава!“

Није важно што од те краве немамо никакве користи. Није важно што њен власник можда није ништа лоше урадио. Није чак важно ни то што њена несрећа неће поправити наше стање. Важно је само да комшији не буде боље него нама.

Ако већ немамо нову фасаду, нека ни његова не буде завршена. Ако нисмо купили аутомобил, нека и његов почне да се квари. Ако нисмо отишли на море, нека му барем киша поквари одмор. И ето нас, срећнији него прије пет минута. Ништа нисмо добили, али је, барем у нашој глави, неко други нешто изгубио.

Нисмо једини, само имамо краву

Да не буде забуне, завист није наш патент. Нијемци тај осјећај зову Schadenfreude и њиме означавају задовољство због туђе несреће. Данци користе израз skadefryd, Руси говоре о злорадству, а сличне ријечи препознају се у многим језицима и културама. Постоје и бројне народне пословице које упозоравају да се не треба смијати туђој невољи, јер нико не зна шта га сутра чека.

Дакле, нисмо ми измислили ову појаву. Само смо јој дали врло конкретан облик. Неко има завист, неко злорадост, а ми имамо краву. И то не било какву, него баш комшијину.

И ту долазимо до занимљивог питања: зашто нам је толико важан баш комшија?

Зато што је близу. Није то неки милијардер на другом крају свијета, чије богатство посматрамо као нешто недостижно. То је човјек који живи улицу даље, има сличну кућу, сличну породицу, можда и сличну плату. А онда је, неким случајем, купио бољи ауто, средио двориште или покренуо посао. И одједном више није само комшија – постаје подсјетник на оно што ми немамо.

Кад туђи успјех постане лична увреда

У томе је можда и суштина наше комшијске филозофије. Не смета нам увијек што неко има више. Понекад нам више смета што тај неко живи поред нас и што можемо свакодневно да гледамо његов успјех.

Када неко далеко постане богат, кажемо: „Свака му част, снашао се човјек.“ Када комшија купи нови ауто, одмах се покрене истрага. Одакле му? Ко му је помогао? Чиме се бави? Да ли је баш све регуларно?

Ако је отворио фирму, можда је имао везу. Ако је купио стан, сигурно му је неко дао новац. Ако му посао иде добро, мора да постоји нека позадина.

Наравно, не значи да је сваки успјех поштен, нити да питања о туђем богатству не могу бити оправдана. Али проблем настаје онда када нам сумња постане прва реакција, а честитка посљедња. И тако се дешава један чудан парадокс: понекад више времена потрошимо анализирајући како је неко други успио него размишљајући шта бисмо ми могли да урадимо за себе.

Најважније је да нико не одскочи

Није проблем само у комшији. Исти образац видимо и на послу, у породици, међу пријатељима, па чак и на друштвеним мрежама.

Неко објави да је завршио факултет – одмах се нађе неко да објасни како диплома данас ништа не вриједи. Неко покрене посао – одмах стижу прогнозе колико ће издржати. Неко направи нешто добро – умјесто да се похвали рад, тражи се разлог да се успјех умањи.

Као да постоји неко невидљиво правило по којем нико не би требало превише да одскочи. Сви треба да будемо ту негдје, у истом реду, са истим проблемима и истим изговорима.

Јер ако комшија може, онда се поставља незгодно питање: а зашто не могу и ја? Лакше је, изгледа, надати се да ће њему кренути лоше него себи признати да бисмо и ми могли покушати нешто другачије.

А шта ако комшија ипак купи двије краве?

Замислимо један другачији крај ове приче. Комшија је купио краву. Умјесто да провјеравамо колико ју је платио и ко му је помогао, можемо да га питамо како је то успио. Можда има добар савјет, можда зна нешто што ми не знамо. Можда бисмо могли да научимо нешто једни од других.

А ако му посао крене добро, можда ће запослити још некога. Можда ће куповати од локалних произвођача. Можда ће од његовог успјеха користи имати и други људи. Наравно, то звучи мање занимљиво од чекања да крава угине, али има једну велику предност: не мора нико да изгуби да бисмо и ми нешто добили.

Можда је зато вријеме да мало промијенимо стару изреку. Не мора комшији да цркне крава. Можда је боље да купимо и ми једну. А ако немамо новца за краву, можемо барем престати да навијамо против туђег успјеха.

Јер од комшијине угинуле краве нико није постао богатији. Само је једна крава мање, а два незадовољна човјека више. И можда је управо то највећи проблем наше комшијске филозофије: толико се радујемо туђем неуспјеху да понекад заборавимо да бисмо и сами могли нешто да успијемо.

Редакција Српске зоре

Коментари