Колумна Мишљење

Кад засвира „Ој Косово, Косово“, Брисел тражи кривца у оркестру

Инструментална верзија српске пјесме изазвала је негодовање представника Приштине, а затим и жаљење Марте Кос. Изгледа да је у Бриселу проблем и када српска мелодија проговори без ријечи.

Камерни оркестар наступа у сали Европског парламента у Стразбуру.
Музички наступ у сали Европског парламента у Стразбуру током обиљежавања 50 година Европске уније. Фото: Извор / аутор фотографије inyucho / Flickr, обрада Saibo / Wikimedia Commons – CC BY 2.0

Изгледа да у Бриселу понекад и музика мора да прође дипломатску провјеру. Нарочито ако је ријеч о српској пјесми о Косову.

На отварању Форума о проширењу Европске уније у Бриселу изведена је инструментална верзија композиције „Ој Косово, Косово“. Није било пјевања, није било политичких говора, нити било каквих додатних порука са бине. Само музика и назив композиције приказан на екрану.

Ипак, то је било довољно да изазове реакције представника Приштине, а потом и оглашавање европске комесарке за проширење Марте Кос, која је изразила жаљење због избора композиције и поручила да њено извођење не представља став Европске комисије.

Тако је једна музичка тачка, умјесто да остане дио културног програма, постала дипломатска тема.

Кад мелодија постане политички проблем

Посебно је занимљиво да се нико није жалио на извођење текста пјесме, јер текста на наступу није ни било. Засвирала је инструментална верзија, али је и сама мелодија, очигледно, била довољна да покрене политичке реакције.

Човјек би помислио да је на форуму о европском проширењу најважније разговарати о реформама, економији, правосуђу, стандардима и будућности региона. Али, ето, испоставило се да је понекад потребно бавити се и тиме коју ће мелодију оркестар одсвирати.

Музичари су изабрали композицију, представници Приштине су реаговали, а комесарка се оградила. Остало је само да се утврди да ли ће убудуће и нотни запис морати да добије сагласност надлежних европских служби.

Наравно, нико не спори да пјесме могу имати различита значења за различите народе, нити да историјске теме на Балкану изазивају осјетљиве реакције. Али управо зато би европске институције, које непрестано говоре о дијалогу, толеранцији и помирењу, требало да покажу више простора за различите културне и историјске перспективе.

А гдје је ту европска разноликост?

Европска унија често истиче да је богатство Европе управо у њеној културној, језичкој и националној разноликости. Међутим, овај случај отвара питање да ли та разноликост важи једнако за све или постоје теме код којих је најсигурније да српска култура остане тиха.

Ако је порука била да се на европском форуму представе различите културе, онда би било логично да се и српска пјесма посматра као дио културног насљеђа, а не као инцидент који захтијева дипломатско ограђивање.

Још је занимљивије што је комесарка осјетила потребу да нагласи да композиција не представља став Европске комисије. Као да је неко очекивао да музички програм мора бити званични политички документ, а не наступ музичара.

Нико од Европске комисије не тражи да усвоји текст било које пјесме, нити да прихвати свачије политичко тумачење историје. Али било би разумно очекивати да европске институције не третирају српску културну симболику као нешто од чега се морају правдати чим изазове негодовање Приштине.

Помирење не значи да Срби треба да ћуте

Ако Европа заиста жели помирење на Балкану, онда оно не може да се гради тако што ће се једна страна извињавати сваки пут када њена историја, култура или национално осјећање изазову негодовање друге стране.

Помирење подразумијева међусобно поштовање, а оно мора да важи у оба смјера. Не може се од Срба очекивати да разумију осјетљивост других, док се њихова сопствена културна и историјска осјећања третирају као непожељна тема.

На крају, можда је највећа иронија цијелог догађаја управо у томе што је на форуму посвећеном европском проширењу једна пјесма показала колико је регион још далеко од искреног разумијевања.

Оркестар је одсвирао своје. Политичари су рекли своје. А Брисел је, умјесто да говори о музици као мосту међу народима, поново морао да објашњава зашто му једна српска мелодија не представља званични став.

Изгледа да је у европској сали за концерт понекад најтеже сачувати право на обичну пјесму.

Коментари (2)

  1. Otpor

    Одсвираће и њима једном

    1. Ursurla

      Njima je već odsviralo