Политичка сцена на Балкану одавно је превазишла класичне дебате о економији, законима и стандарду грађана. У сриједу, 18. новембра 2026. године, скупштинска сала у Београду претворила се у својеврсну истражну канцеларију катастра и матичне службе, гдје је главна мистерија постала – који је Александар Ћупић „онај прави“.
Све је почело када је за говорницом извучен папир са подацима о импресивном списку некретнина: седам станова у једној згради у Улици Лешће на Вождовцу, све по 50 одсто власништва. На папиру пише Александар Ћупић. У клупама сједи Александар Ћупић, кандидат за предсједника Скупштине. Наизглед, случај затворен прије него што је и отворен.
Али, онда је услиједио заплет достојан домаћих крими-серија. Посланик који је читао податке изненада је застао и затражио кључни доказ – датум рођења кандидата, како би га упоредио са почетним цифрама матичног броја са папира.
И ту долазимо до суштине нашег проблема. У Србији, земљи гдје су имена и презимена толико честа да у сваком улазу имате бар двојицу имењака, посједовање папира из катастра без провјере ЈМБГ-а је као да на утакмици викнете „Никола!“ и очекујете да се окрене само један навијач.
Док јавност чека да се утврди да ли доцент са Саобраћајног факултета из Сопота заиста крије пола зграде на Вождовцу или негдје у Београду сједи потпуно други Александар Ћупић који ни крив ни дужан гледа пренос Скупштине и пита се одакле му толики станови, намеће се неколико логичних закључака:
- Катастар као ново политичко оружје. Некада су се политички противници гађали програмима и обећањима, а данас се гађају бројевима парцела и удјелима у власништву. Ако ништа друго, бар знамо да државне базе података раде пуном паром.
- Опасност од честог имена. Сви који се зову Александар, Никола или Марко, а имају неко уобичајено презиме, од данас би требало да носе извод из матичне књиге рођених у џепу. Никад не знате када ће вам неко у директном преносу приписати туђу зграду.
- Срећа у несрећи. Ако се испостави да је ријеч о погрешном човјеку, кандидат из Сопота остаје без седам станова за које није ни знао да их има. А онај прави власник са Вождовца добио је бесплатну рекламу у преносу уживо.
На крају, можда и није толико важно колико има Александра Ћупића у Србији. Много је важније питање – колико има оних који би вољели да им неко грешком препише бар један од тих седам станова, па макар и уз јавну прозивку у парламенту.
Коментари
Хвала! Ваш коментар је послат и биће објављен након прегледа.